|
|
| Sergije Jovanović opisuje panoramu u Srbiji: "...Sastojala se se od poligona zatvorenog u krug visine 180 do 200 cm a promera oko 3 metra. Spolja, naoko bile su stolice, a spram svake je okruglo uveličavajuće staklo promera 12 - 15 cm, kroz koje je posetilac gledao razne slike... ". |
| |
|
| |
Da li je bilo nekih pionira koji su doprineli razvoju projekcije, animacije ili trenutne fotografije koja je predhodila kinematografu, a što bi sacinjavalo predistoriju kinematografije na tlu Jugoslavije, za sada nema pronadjenih podataka. Teritorija današnje Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) je u to vreme bila teritorijalno podeljena izmedju Kraljevine Srbije i Kneževine Crne Gore, dok se deo terotirija nalazio pod Austro-ugarskom carevinom i Otomanskom imperijom.
O panorami (u tadašnoj štampi poznata i kao svetska panorama, svetska carska panorama, fotoplastikum, carski fotoplastikum) se ovde govori kao o pozorju u kome se putem smišljenog redosleda statičkih slika nastoje prikazati razni predeli, zbivanja, izumi i sl., kao što se to kasnije činilo "oživljenom slikom", filmom.
|
| |
Krajem prošlog i početkom ovog veka ih je bilo po gradovima sveta kao danas bioskopa. Prve velike panorame (kraj 18. i početak 19.veka) su bili zatvoreni cilindri prečnika od 18 do 40 metara, gledaoci su sedeli na stolicama ili šetali u krug diveći se oslikanim pejizažima ili prizorima iz ratova, indirektno osvetljenim...
Kasnije su panorame preradjene u portabilne: pred gledaocima se odmotavaju sa jednog i namotavaju na drugi valjak, ponekad praćeno naratorom, muzikom, zvučnim, svetlosnim ili dimnim efektima, već prema tematici (Balardova panorama Misisipija je bila duga 370m, a reklamirala se kao da je duga 3 milje)...
U Srbiju su panorame dolazile uporedo sa putujućim bioskopima, same, ili u sklopu cirkusa, orfeuma, raznih artističkih družina, opstajući i kada se pojavio bioskop...
|
|
|
|
Sergije Jovanović opisuje panoramu u Srbiji: "...Sastojala se se od poligona zatvorenog u krug visine 180 do 200 cm a promera oko 3 metra. Spolja, naoko bile su stolice, a spram svake je okruglo uveličavajuće staklo promera 12 - 15 cm, kroz koje je posetilac gledao razne slike... Slike su bile smeštene unutra na jednom pokretnom dodatku, da kažemo "vozu", koji je stojeći, rukama, vozio sam vlasnik... On se spolja nije video. Slike su bile na staklu...".
Aleksandar Deroko: "... No preteča svega, mnogo ranije, bio je "panoptikum" improvizovan u jednom dućanu, negde na Terazijama. To je bio kao jedan kružni zid na kome je okolo bilo dvadesetak otvora za oči. Ispred svakog takvog otvora je bilo sedište. Sedne se i gleda se kao kroz dogled i vidi unutra jedna nepokretna stereoskopska fotografija. To tako stoji valjda jedan minut, zatim zvonce - "cin" - i slika ode dalje a dodje nova, i tako redom dok sve ne prodju...".
Mata Milošević: "... Imao sam još mnogo drugih igračaka, a, kao kruna svega, došla je "čarobna lampa". Čarobne slike, pre bioskopa, gledali smo najpre u kafani na uglu. Bile su to projekcije na platno raznih slika. Taj "epohalni" pronalazak, da možemo da gledamo slike jako uveličane na platnu, bio je pravi dogadjaj za ulicu. Ubrzo sam i ja dobio kućnu "čarobnu lampu". Bila je to neka lepo obradjena plehana kutija, sa sočivom, iza kojeg su se stavljale i pomerale staklene pločice sa sličicama. Iza tih pločica je gorema mala petrolejska lampa i sličice se projektovale na zid, ili čaršav razapet na vratima. Imati tada "Čarobnu lampu" nešto je značilo. U tim slikama su uživali i stariji. Dabogme, vrlo brzo je prodro bioskop, i sve je to postalo bezvredno i smešno...".
|
|
